Sindikalac

Svakodnevno čitamo članke o privatizaciji. Većina tih članaka je posvećena lošim privatizacijama. Neko reče da nema dobre pivatizacije, i ja se slažem sa tim.

Sam koncept privatizacije jeste problematičan. To jeste neizbežan proces ka demokratskom društvu gde je privatna svojina svetinja a društvena usko orjentisana na važne kompanije u smislu stabilnosti države i administraciju. Medjutim, nema poštene privatizacije. U svakom pojedinačnom postupku koji je sproveden u Srbiji postoji neko "ali". To se kod nekih pokaže nakon par meseci, kod nekih nakon par godina. Prvi razlog za to je loša provera porekla kapitala koji se ulaže za privatizaciju. Moje lično mišljenje je da je preko 50% kompanija kupljeno državnim parama koje su se godinama slivale u nečije džepove i poslednjih nekoliko godina vratile u Srbiju kroz "uspešne" privatizacije.

Neko će možda reći - pa dobro, bitno je da su se vratile nazad. Da, ali ako se uzme u obzir da je taj novac u vlasništvu svih gradjana Srbije, onda sledi da bi gradjani Srbije trebali da budu vlasnici tih privatizovanih kompanija. Medjutim, to nije slučaj.

Naime, ceo proces privatizacije liči na jednu dobro organizovanu kriminalnu aktivnost koju vode državni organi.

Ja sam često učestvovao u pregovorima oko privatizacije firmi u Srbiji, najčešće onih manje uspešnih - jer se najčešće pri tim privatizacijama javi potreba da se pregovara i ugovara zaštita zaposlenih. Više puta smo svi bili svesni da novac koji se ulaže ima nejasno poreklo, da firma i pored privatizacije neće uspešno izaći iz krize. Medjutim - privatizacije su sprovodjene. Sećam se jednog slučaja kada je jednom uspešnom direktoru jedne uspešne državne kompanije savetovano da firmu dovede u stečaj plaćanjem fiktivnih usluga potencijalnom kupcu, a da za par meseci kasnije taj potencijalni kupac samo preuzme firmu na osnovu tih dugova. Na sreću - taj direktor to nije želeo da uradi. Na žalost - on je dao ostavku a novi direktor je sve ideje sproveo u delo. Sličnih privatizacija ima koliko želite.

Kada se sada vratimo unazad i malo pogledamo na proces privatizacije iz ugla održivosti rada tih prodatih firmi - dolazimo do poražavajućih podataka. Veliki broj njih je zatvoren a dobar deo još uvek ima problema sa naplatom ugovorenih tranši od strane novog kupca.

Ponekad čak pomislim da država svesno prodaje neke firme iako zna da će ubrzo iz nekog razloga privatizacija biti poništena. Mesec dana je dovoljno da kupac izmuze firmu i vrati je državi u gorem stanju nego kada je preuzeo. Novac se podeli, nova privatizacija - i tako u krug..

OKU - odnosno Opšti Kolektivni Ugovor je ugovorni sporazum izmedju države, poslodavaca i sindikata koji odredjuje minimalna prava zaposlenih i poslodavaca u ugovaranju medjusobih obaveza i odgovornosti.

---

OKU je vrlo važan ugovor za sve zaposlene u državi i on bi trebalo da ima prošireno dejstvo - odnosno da se odnosi na sve zaposlene i sve poslodavce. Medjutim -- u Srbiji praktično još uvek ne postoji OKU. Stari je suspendovan jer nije u skladu sa važećim zakonima, a novi je kao nedavno usvojen. Tačno je da novi OKU daje veća prava zaposlenima i uredjuje do sada nesredjene pojmove koji su novina u radnom pravu. Medjutim istina je da novi OKU ne može zaživeti. 

Zašto?

Zato što to misle i predstavnici države i predstavnici poslodavaca i predstavnici sindikata.Kao prvo - nema para za sprovodjenje novog OKU i država to zna a znaju i poslodavci. Kao drugo - i sami sindikalci znaju da se on neće primenjivati jer je nerealan (mada vam to nijedan sindikalac neće reći) ali ćute iz jednostavnog razloga - jer nemaju snage da nateraju državu i poslodavce da primene novi OKU.

Na osnovu toga se postavlja pitanje - zašto je OKU, ukoliko je nerealan, uopšte i potpisan? Moje mišljenje je da je dobro što je potpisan, ali da će proći dosta vremena i nekoliko izmena pre nego bude primenjivan. Mislim da je država potpisala OKU pod pritiskom sindikata (plaše se galame u medijima ma koliko ona mala bila) i pritiskom medjunarodnih institucija (jedan od uslova EU je da Srbija mora da uredi odnose sa sindikatima i poslodavcima).

Ko dobija a ko gubi?

U celoj priči oko OKU će izgubiti sindikati. Čudi me da to sindikalne vodje nisu predvidele. Kada zaposleni koji su članovi sindikata ukapiraju da OKU neće biti primenjivan počeće po ko zna koji put da sumnjaju u razloge postojanja sindikata. Deo njih će izaći iz sindikata. Tako je već oslabljeni sindikati u Srbiji biti još slabiji.

Najviše će dobiti poslodavci - oni će (po prognozama) jednostavno smanjiti zarade zaposlenima i razliku isplaćivati kao topli obrok. Na taj način će umanjiti doprinose i porez koji odvajaju na ime isplate zarada zaposlenima.

Dosta će izgubiti i država - jer će manje biti uplata na ime poreza i doprinosa. Medjutim, ja shvatam državu - pokušavaju da smanje doprinose nadajući se da će poslodavci redovnije uplaćivati tu manju sumu. Tako pokušavaju da dugoročno dobiju više.

Što se tiče radnika - oni će u svakom slučaju izgubiti najviše. Biće im isplaćivane manje zarade iako će na kraju meseca dobiti istu sumu novca. Na taj način će za iste pare imati manje uplate u penzioni fond. Ukoliko OKU ipak ne bude primenjivan - neće imati nikakvu zaštitu (mada je diskutabilno kolika bi ona bila i ako OKU bude i potpunosti primenjen).

Ukoliko neko profitira od primene OKU - biće to samo zaposleni u javnom sektoru i državnoj administraciji. U tim delatnostima se još uvek poštuju odredbe većine zakona koji se tiču prava zaposlenih jer je osnivač preduzeća i ustanova država. Njima će možda biti isplaćivanje zarade po zakonu koje će dodatno opteretiti državni budžet. Samim tim se postavlja pitanje - gde je ona štednja i smanjenje javne potrošnje o kojoj svi sada pričaju?

Po mom mišljenju - cela priča oko OKU je samo farsa. Videćemo da li sam u pravu.